::ARTICLES

Saban Bajramovic: Serbian esteemed as king of Gypsy singers

              Throughout the Balkans, Saban Bajramovic was the undisputed king of Gypsy singers. For 20 years he toured the Continent with his group, Black Mamba, and later he performed and recorded with the many musicians who wanted to back him... 
Read full article here.
(www.timesonline.co.uk)

Saban Bajramovic: 'Gypsy king' of Serbia

              Dubbed the "King of Roma music", Serbia's Saban Bajramovic was the best-known male Romany singer of his generation. He was adored throughout the Balkans for his sobbing, gravelly wail in a career spanning more than four decades, during which he wrote around 700 songs and released more than 20 albums...
Read full article here.
(www.independent.co.uk)

SJAJ I BEDA KRALJA CIGANSKE PESME
ZLATAN OSMEH, AL' BEZ ŽUTE BANKE

             Priče i legende o poznatim Ciganima gotovo uvek se kreću po tankoj liniji između puke izmišljotine i neverovatne istine, a kako ih je u svakom slučaju nemoguće proveriti, ostaje samo jedna solucija, tačnije - izbor: verovati ili ne. I poslednja vest, koju su prenele gotovo sve medijske kuće u zemlji, doduše veoma šturo i bez ikakvog šireg objašnjenja, zvuči previše fantastično, ali, sa druge strane, i sasvim realno, jer - bože moj, zašto da ne, pa u pitanju je krunisani kralj ciganske pesme Šaban Bajramović. Ni uporna višesatna pretraga svemoćnog interneta, međutim, nije dala potvrdu valjanosti "bombe" da ga je ugledni američki nedeljnik Tajm svrstao na treće mesto godišnje liste najboljih svetskih bluz pevača!?

            Ako je za poverovati, laskavo priznanje dodatno dobija na težini kada se zna da će sujetni Ameri teško za nekoga sa strane reći da je dobar, pogotovo u disciplini koju su, kako kaže istorija kulture, sami izmislili. Ipak, bluz odlikuju jednostavnost, dubina iskazanih emocija i težina utiska koji ostavlja na slušaoca, dakle sve isto kao u najnormalnijoj srpskoj kafani kad zasviraju naslednici Lepog Jovice, nekakva razbarušena banda iz Deronja, Vojke ili Draginja, ili pak bleh orkestri iz postojbine ljute papričice i mućkalice na žaru. Poznavaoci prilika na svetskoj muzičkoj sceni će, doduše, Šabanovu muziku pre svrstati u etno-džez, jer sve se i zakuvalo naglim porastom globalnog interesovanja za folklorne motive najrazličitih transplanetarnih etno-kultura, pogotovo onih koje su u poslednjih deceniju, deceniju ipo i onako po mnogo čemu drugom najaktuelnije - balkanskih. Nošen takvom strujom, odavno priznati prvi glas kafana, vašara i svadbi nekadašnje SFRJ, a i šire, doživeo je da iza njega stane i moćni koncern muzičke industrije Univerzal, a nakon toga, otići na turneju po Americi pravi je mačiji kašalj. Koncerati u Njujorku, Čikagu i Vašingtonu, naterali su tamošnje medije da se nadmeću u komplimentima i poređenjima čak i sa samim Sinatrom, na šta je  Šaban lakonski uzvratio: "Džez je za mene limunada, ali bluz - to sam ja!"

            Imao je on, međutim, još takvih "džezerskih" iskustava i ranije, recimo kada se u prepunoj zagrebačkoj dvorani Lisinski natpevavao na temu "Đelem Đelem" sa svojim ženskim pandanom u pop-muzici na balkanskim prostorima Josipom Lisac, na šta je publika reagovala desetominutnom erupcijom oduševljenja. Ili pak, kada je istu cigansku himnu, uz dodatak ništa manje poznate i cenjene "Geljan dade" snimio sa hrvatskim latino-sastavom "Kubizmo" u ritmu salse i tako dotakao sam vrh kvaliteta produkcije koja miri apsolutno sve ukuse - mejnstrima.

            Sjajna medalja, čini se na prvi pogled iz skrajnutog balkanskog ugla da i ne može biti sjajnija, ima međutim i drugu, daleko mračniju stranu, dostojnu pravih bluzerski legendi iz delte Misisipija. Tokom prebogate karijere, od 1964. do danas, Bajramović je snimio dvadesetak albuma i oko 50 singl-ploča, a kao autor potpisao preko 600 pesama, među kojima se nalaze i neke izuzetno popularne i poznate, takođe i greškom ili namerno pripisane drugim, manje kreativnim umetnicima, ali daleko veštijim medijskim i estradnim manipulatorima. Najčuveniji takav slučaj je svesrpski i transbalkanski hit za svaku priliku "Mesečina", koju je beskrupulozni Bregović jednostavno prisvojio: kao - delimično je prepisao od rumunskih Cigana, kada ih je jednom davno negde slučajno čuo. Nije nego, a sličnih marifetluka nije se libio ni drugi veliki "mag" ciganske umetnosti i kulture Kusturica, kao ni razni ini znani i neznani pevci, svirci, dirigenti, aranžeri, kompozitori i tekstopisci. A zvaničan državni organ zadužen za zaštitu autorskih prava SOKOJ, kod koga je Šaban zaštitio čak 400 kompozicija, sve je mirno i nemo posmatrao i tek nedavno mu, na ime ko zna kakvih tantijema, isplatio - 49.000 dinara. Poređenja radi, treba reći da sa samo jednim velikim hitom autori na zapadu doživotno obezbede sebe, porodicu i sve potomke u narednih sto godina, dok oni najplodniji, kakav je nesumnjivo i kralj ciganske pesme, odavno kupuju placeve na Mesecu i voze privatne spejs-šatlove, ili nešto slično, samo u zemaljskim okvirima.

            Dugo bezbrižan i onako tipično naški nehajan, sklon olakom rasipanju uvek izgužvanih i od znoja ulepljenih novčanica i, kako priznaje, piću i kocki, dočekao je Šaban i prvu starost, a stigle su i ozbiljne zdravstvene tegobe. Pritisnut nuždom, najzad je shvatio da je dovoljno zatvarao oči pred tuđim lopovlukom, pa je po prvi put javno progovorio o nanetoj mu nepravdi, više ogorčen nego zaista sposoban da nešto pokrene na bolje, jer - ko je još ovde isterao pravdu i dokazao istinu. I, umesto da pokrene sudski proces protiv onih koji su mu decenijama sisali krv, doživeo je neočekivani kontraudar: SOKOJ je tužio njega za povredu časti i nanete moralne uvrede. Eh živote, i sudbo kleta.

            A već bi i sama životna priča rođenog Nišlije bila dovoljna da se napiše bestseler i snimi istinski holivudski blokbaster, ili barem evropski film godine. Prve muzičke korake napravio je na Golom otoku, gde je dospeo kada je zbog ljubavi dezertirao iz JNA. Težih tortura ibeovaca spasao se neviđenim golmanskim bravurama u stilu Beare i Šoškića, a za pet ipo godina pročitao je, kako kaže, gotovo 20.000 knjiga. Kasnije je sa svojom grupom "Crna mamba" obišao čitav svet i pevao i pred kraljevima, predsednicima i ambasadorima. U Indiji je boravio na poziv Nehrua i Indire Gandi, a i Tita je zabavljao u više navrata. Posebno dobro slagao se sa Stanetom Dolancom, inače poznatim ljubiteljem svih blagodeti srbijanskog juga. Od prve veće tezge kupio je beli mercedes, da bi ga kasnije izgubio na pokeru, a najveću zaradu ostvario je na jednoj ciganskoj svadbi u Belgiji - 15.000 maraka. Osim po belim odelima, poznat je i po šeretskim brkovima ala Klerk Gebl, kao i po osmehu punom zlata, a povremeno i dijamanata. Sa suprugom Milicom je u braku gotovo četiri decenije, imaju četiri ćerke i 12 unuka. Tvrdi da ne sluša narodnu muziku. Ako je sve ovo uopšte za poverovati... (Dnevnik)
 

Novi album Šabana Bajramovića Romano raj je domaći muzički poduhvat najbliži duhu Buena Vista Social Cluba

             Najzad, posle desetak godina svakojakih pokušaja, i red je bio da Šaban Bajramović makar tek u svojim sedamdesetim, bude dostojno zabeležen i zapamćen.

            Beše to puno ranije od zvaničih godina/decenija Roma, i pre nego je Kusturica zajahao Vreme Cigana. Još uvek u zamahu rokerskog Novog talasa, gotovo četvrt veka unazad, jedna od državnih/jugoslovenskih disko-kuća ZKP RTV Ljubljana plasirala je Bajramovića u tada još uvek jedini rokenrol-magazin srpskohrvatskog područja: Šaban se u "Džuboksu" pojavio samo u reklami, i to na poslednjoj, kolor-strani korica. Izvođač LP-kalibra, bez obzira na vrstu muzike, neminovno je skrenuo pažnju na sebe, pa smo čuli za njegove brojne, na manjim etiketama rasute singlove, a legendu je pretočio u tekst tada vodeći zagrebački magazin "Start". Pojma nismo mogli imati da nas je vrhunac njegove harmoničarske faze nepovratno izložio etno/svetskoj muzici (i to domaće proizvodnje). Zato nam valjda posle saradnja Cubismo/Šaban B. nikad nije mogla delovati ubedljivo, još manje iznenađjuće.

            U međvremenu, "Cigani u prahu" preoteli su cigansko kao srž balkanske iracionalnosti i otelotvorenje neukrotivog temperamenta, a same Cigane potisnuli još dublje na marginu Milošvićeve, pa Koštuničine Srbije. Bregović se uklesao pod Đurđevdan, a na suprotnom kraju skale oni čija je to himna izloženi su netrpeljivosti, neretko i agresivnosti dominantne braće Srba, (bivših?) kumova, bre.

            IZMEĐU KRAJNOSTI: Muzički, krajnosti ciganskog izraza vide se u dva praktična kraka. Kal ubrzano postaje evropski uspešan etno-sastav sa sve više posla zasnovanog van Srbije, dok Blek pantersi (splav/kafana pa bend) ostaju prepisani, izgleda, svakom noćog provoda željnom posetiocu Beograda, posebno ako taj dolazi iz bivših YU-republika. Naravno da bi bilo podsticajnije da je Kal pratio Bajramovića na novim snimcima – obratite pažju na verzije opšepoznate Đelem, đelem, njegovu stariju s klavirom i njihovu u soul maniru – ali sasvim je dobro i da su uz njega svirali stalni saradnici Đorđa Balaševića (klarinetista/saksofonista Gabor Bunford, bubnjar Petar Radmilović, povremeno violinista Ignac Šen) i Ramba Amadeusa (klavijaturista Ivan Aleksijević, gostujući cimbalista Mišel Kurina, poznat iz Earth, Wheel & Sky, jošjedne od retkih ovdašjih ciganskih grupa vrednih pomena).

            A i do tog okupljanja došo je spoljnom silom, zapravo nemuzičkom. Crnomanjasti Miloš Jovanović kao i mnoga stara rokerska duša širom sveta, obezbedivši se drugom karijerom – marketinška agencija/studio Hammer propaganda, "radionica za proizvodnju reči, slike i zvuka" hammer.co.yu – rešio je da sebi ugodi te "izađe iz plakara" kao hobi-gitarista i vođa povećeg sastava. Otud Dobrovoljno Kovačko Drušvo/DKD, valjda najšira pokrajinska pop postava od Vojvođanskog Bluz Benda naovamo. No 2006. isti taj Miloš koji je svetom prošetao izvanrednu izložbu Windows 99 – Advertising of Life, nastalu duhovnim i duhovitim otporom NATO bombardovanju, vratio se folklornim korenima. Pronašao je link sa drugim po velični gradom u Srbiji i naslonio se na Šabanove manje poznate panonske epizode (ako ne i žvotna razdoblja), a Bajramović se zauzvrat ubedljivo protegao od južoprugaškog do mađarskog ciganskog. U zemlji gde su tzv. piarovi izgleda plaćeni da izvaljuju gluposti, a većna ostalih "javnih ličnosti" to radi i džabaka, aktuelna reinkarnacija DKD neopterećen je splet narodnih majstora, mlađih/sredovečnih džezera (trubač Vladimir Krnetići, D. Fredi Stanisavljević) i nepoznatih rokera. Šaban B. se u tome sasvim snašao, a njegov lični link je sad široj publici otkriveni gitarista Saša Petrović rođak i vokal podrške, s dozvolom za belo odelo.

            OSAMDESET MINUTA: Tako je Hammer omogućio da Bajramović najzad ozbiljno snima u kvalitetnoj produkciji. Aleksijević i Petrović preuzeli su aranžmane s Jovanovićem koji je i producent/kreativni direktor, a, da se kaže, gostovali su i Stefanovski i izvikani bugarski kavalista T. Spasov. Tako su CD Romano raj napunili s gotovo 80 min. muzike i 20 numera, među kojima su i ciganski standardi (Kamerav), osrednje tumačene i izanđale (Geljan dade), one koje je Šaban napisao i koje je pripisao sebi, ali i neočkivane Bele ruž i Reci mi (prepev Besame Mucho).

            Najslabiji deo ovog albuma zapravo je spoj romano/latino – solidan ali ništa preko onoga što već godinama čujemo od domaćih džezera, izvesno ne više ni tako originalan posle ostvarenja Romano Cubano (2005, MasCom/Automatic) pijaniste Vlade Maričića, trija i prijatelja. Bitno svežije deluje žičani gipsy swing kroz Bele ruže, a uvek kad Šaaban pređe u tekst na srpskom to donosi poseban šarm. Tako prenosi i šlagerski, starogradski šmek u npr. vanilisanoj Reci mi (hoć da znadem...) za koju je sam radio prepev. Pravi biseri nižu se prema kraju: Sila kale bal, Obršim perela čaje, Pira mange korkoro, poskočica Milica, i maestralni, tangu nalik, Vaker, vaker (Piši, piši... Sneg golemi napado/Hladan vetar veje). U okviru pokreta "Čuvajmo svoje veterane" Hammer je reprezentativno opremio ovo izdanje, ali je PGP RTS nastavio još jaču tradiciju – sopstvene brljotine, pa je u prvom tiražu puno fizički neispravnih diskova!

            ŠABANOLOGIJA UŽVO: Gvozdenozubi je prešao dug put u žvotu i u pesmi, i to peške, a ponekad i bos. Ne znam smatra li da je uglavnom imao dostojnu publiku, no diskografiju sigurno nije. Pogubljeni snimci "nadoknađivani" su ponavljanjem i prepakivanjem, pa mu karijera i po tome podseća na Dž L. Hukerovu. Ove godine s DKD nastupio je na EXIT-u, u izradi mu je sajt shabanology.com, breca se o Bregovića mada će s njim u novogodišjoj noći u Novom Sadu, pomešao je Džejmsa Brauna (od koga je trenutno u bitno boljoj kondiciji) i pevača (?!) Čarlsa Bronsona, i evo stigao i do sopstvenog, trijumfalnog koncerta u beogradskom Centru "Sava"! Glas ga još dobro služi, dvorana nije bila prepuna niti šminka preterana, mada je "direktor projekta" bivši gradoNišilnik i premijer, a sada uvoznik vina, nevladin aktivista... Tuce čanova orkestra nije dovoljno ozvučeno, kad ne paze (retko) skliznu u površne Gipsy Kings via H. Džnović a Šabi je smotan, sav nekoncertni, neodoljiv i naivan macho-dedica. Ali svinguje!

            Nikakva kuknjava i izderavanje kao kod falsifikovanih Cigana; uobičajeni pevački ukrasi ne razvlače se u zapomaganje nego vuku u balkanski skat. Bajramović nije car i od bluza i od fanka, ali ima bar pravo da to kaže. Ove večeri pre se iskazao kao tamnoputi Zvonko Bogdan i garavi Toma Zdravković. "Šaban" u srpskom žargonu odavno jeste pogrdna imenica, ali izbegnite to odabravši ko je za vas Šaban koga vredi slušati – Šaulić ili Bajramović.

            Na samom dirljivom kraju biseva i svega, naš Šban je naočare za sunce zamenio onim za čitanje i "s papira" otpevao svoj skorašnji rad, završnu tačku albuma Romano raj o svom imenu – Mi gili. Takvog ga pamtite, i ne propustite više ni jednu priliku s njim užvo. (Dragan Kremer, Vreme)

Deset događaja 2006.

            10. mesto - Jubilej Šabana Bajramovića

            O nedavnom koncertu Šabana Bajramoivića u Sava centru pisao je naš muzički kritičar Dragan Kremer, a mi ćemo njegov jubilej uvrstiti u izbor događaja 2006. godine u Srbiji iz nekoliko bitnih razloga.

            Prvo, taj koncert biramo - zbog života. Šaban Bajramović je rođen 16. aprila 1936. u Nišu, i ovo je baš životni jubilej. A život, težak i za'eban: u školu je išao četiri godine, muziku je učio u na ulici i gde stigne. Sa 19 pobegao iz vojske zbog ljubavi prema devojci, za šta ga je čekalo tri godine zatvora na Golom otoku (koji je negde nazvao “univerzitet života”), a kada je Vojnom sudu rekao da ga ne mogu držati toliko dugo koliko on može da izdrži, povećali su mu kaznu na pet godina. Bio je golman zatvorskog tima (zvali ga Crni Panter). Ušao u zatvorski orkesta i svirao, između ostalog, stvari Armstronga, Sinatre, čak i Džona Koltrejna, ali i španske i meksičke stvari. Prva ploča 1964, snimio petnaestak LP-jeva i pedesetak singlova, neki kažu da je napravio 650 kompozicija. Kažu, takođe, da je od prve veće zarade kupio beli mercedes i unajmio dva telohranitelja, a priča dalje ide da je taj mercedes izgubio na kocki.

            Drugo, autentičnost. Kažu da su njegovu muziku krali i poznati i nepoznati muzičari, a da on i nije bio zainteresovan da zaštiti svoja autorska prava. Ponegde ga nazivaju kraljem ciganske muzike i kažu da je njegova interpretacija pesme “Đelem, đelem” izabrana za himnu svih Roma.

            Vrednost balkanske ciganske muzike uočili su, promovisali i koristili poznati i priznati umetnici (Kusturica, Bregović, Balašević) i ona je deo fraze “Serbia sounds global”. Red je da svi skinu kapu pred starim kraljem.

            Treće, zbog stila: čovek koji sa toliko godina tako nosi belo odelo, mora da ima nešto u sebi.

            Četvrto: za nas veoma bitno: Šaban Bajramović je autentična kulturna vrednost jedne nacionalne grupe - Roma, na kojoj su se skupile i dave je ko čuma decu sve nedaće - siromaštvo, golotinja, glad, deprivacija, bezizlaznost, obespravljenost, getoiziranost pa i, na veliku žalost, prezir, nesolidarnost i nasilje većine. A plačemo na njihovu muziku, kao ruski emigranti u Parizu. (Milan Milošević, Vreme)